Amadeus

[You're all about writing poems But I'm about throwing parties Think you should come to my party And put your hands up I think we're totally different But opposites do attract Maybe we're so meant to be Just you and me 'Cause people say we're alike They say we've got the same hair One day we might make some music The internet would go crazy But you might still wanna see me Falling over and failing At least we're closer to being on the same page ](https://youtu.be/QXKvjyoH5lM) Kao neko ko je i sam muzički obrazovan od malih nogu, naravno da je Amadeus je film koji me je ostavio bez reči. Predivno je snimljen, svaki kadar ima svoju težinu i izgleda kao da je delić neke slike. Iako nisam neko ko smatra da je svaki film od 3h znak da će biti dobro ocenjen, ovde me ni najmanje nije naterao da zevam ili bio dosadan. Sve je to zahvaljujući snimajućoj ekipi i postprodukciji koji su se postarali da svaki minut ima svoju svrhu, a kada na to sve dodamo jednu od najjačih muzičkih glava ikada kao vodeći skor filma, nema greške Ono što je kod muzičkog dela bilo posebno lepo je hronološki pregled Mocartove karijere, gde su na početku bili njegovi raniji radovi i kako se film odvijao, tako su se redom smenjivala dela koja su obradili, lep detalj Zanimljivo što sam videla dosta komentara na temu imena jer bi jelte bilo logično da se film zove Salijeri, ali zapravo Amadeus je genijalan naziv jer u prevodu znači ljubav prema bogu, a upravo je religijska tema jedna od najjačih i odnos Salijerija prema bogu se provlači od početka do kraja, dok mozart znači maltene nikakav. Tako da je Forman uradio odličnu stvar ubijajući dve note jednim udarcem Po mom skromnom mišljenju jedan od najboljih prikaza zavisti pa donekle i ljubomore, filozofskim pitanjima u čoveku, kolebanju kada je vera u pitanju kao i o samoj (ne)zahvalnosti. Neverovatno da su u filmu gde bi pretpostavka bila da se radi o pukoj muzici i biografijama dva lika zapravo glavne teme nešto što je čoveku najbliže Svi smo mi bili Salijeri, jer nikada nećemo biti najbolji, najlepši, najpametniji...Isto tako smo za nekoga Mozart, uvek smo od nekog talentovaniji mnogo, lepši, pametniji... I film obrađuje upravo temu pitanja Salijerija zašto je toliki talenat dat u ruke maltene nekog ko apsolutno nije spreman, niti podoban za njega. Salijeri provodi gotovo svoj čitav radni vek posvećen tome da Mocarta nekako sabotira i uništi, umesto da se fokusirao na sebe i svoj rad. Jer istorijski gledano, on je bio u poziciji za koju bi 99% ljudi tog vremena prodali dušu, ali je bio slep kod očiju. Slično kao i kod mnogih ljudi, kojima je uvek trava negde malo zelenija i nikad neće biti srećni. Zato je za mene ovaj film još jedna potvrda da se u životu dobija samo kada smo zahvalni za ono što imamo, kao i da ako nismo srećni zbog drugih naših 5min nikada neće stići. Kao i Salijeri kome se ironično ostvarilo sve što se tiče Mocarta, svaka negativna misao, ali on je i dalje ostao nesrećan jer je jednostavno ostavljen da bude osrednji i mediokritet Kao i njegove poslednje reči I absolve you. Lepota ovog trenutka je u tome što su te reči, na kraju, zapravo odgovor na Mocartovu molbu za oproštaj. Salijeri ih doživljava kao glas Boga koji od njega traži oproštaj zato što njemu, čoveku duboke vere, nije podario ni tračak muzičkog savršenstva. Na kraju on oprašta tom glasu, ali shvata da to ipak nije Bog. I upravo je tu njegova kazna, zauvek će živeti u osrednjosti, nastavljajući da prolazi kroz dane dok polako nestaje u očima svih oko sebe Salijeri je iskreno opčinjen Mocartovom muzikom, ali njegov ponos kao kompozitora sprečava ga da se potpuno prepusti Mocartovom delu. Sve do samog kraja, kada priznaje da je Mocart najveći kompozitor svog vremena i počinje da mu pomaže u pisanju njegove sledeće simfonije, konačno shvatajući kolika je udaljenost između njih dvojice kao kompozitora Oni su potpune suprotnosti, ali su istovremeno potrebni jedan drugom kao jin i jang. Mocart je neobuzdan, glasan, talentovan, spontan i nepromišljen, dok je Salijeri tih, pristojan, osrednji, lukav i oprezan čovek srednjih godina, u realnosti samo ih je delilo 5 godina. Nemaju gotovo ništa zajedničko, osim toga što su obojica kompozitori, što vole muziku i što imaju probleme sa svojim očevima. Pa ipak, kao da postoji neka sila koja ih neprestano privlači jednog drugom i uvlači ih u ovu borbu različitih ideala Zanimljiva je i uloga slatkiša i hrane u filmu. Salijeri non stop gricka slatko jer je nevin i posvetio je sve da bi dobio vanvremenski talenat, dok Mocart koga nismo ni videli da jede i prepušten je porocima ima i višak talenta. Slatkiši se pojavljuju u svim bitnim scenama kao nagoveštaj Salijerijevog izlazka iz zone normalnog jer čovek mora da ima oduška zar ne...pa makar i u mocart kuglama Tom Hulc i Frenklin Abraham su briljantni u svojim ulogama, kao da su rođeni da ih igraju. Obojica uspevaju da ožive svoje likove kroz sitne detalje, poput osmeha koji polako nestaje sa lica ali i kroz velike gestove, poput smeha kojim lik pokušava da razbije neprijatnu tišinu. Način na koji prikazuju koliko je smrt njihovih očeva uticala na njih je neverovatan. Jedan je gotovo srećan što mu je otac umro jer sada može da se suprotstavi njegovim željama, dok je drugi progonjen smrću svog oca jer nije postupio onako kako mu je ovaj govorio Kao razlog da pogledate ovaj film možete naći i u muzikoterapiji pa ako ništa drugo, slušanje klasične muzike skoro 3h može da ima ozbiljan pozitivan uticaj na psihofizičko zdravlje Grazie, Signore