Psycho

Ne postoji mnogo filmova koji su promenili istoriju kinematografije kao što je Psiho. Danas gotovo svi znamo čuvenu scenu pod tušem i veliki plot tvist, ali ono što Hičkok radi između ta dva trenutka i dalje je neverovatno. Ovo nije film koji se oslanja samo na iznenađenja, već manipuliše gledaocima i tera nas da razmišljamo onako kako režiser želi Najviše me je oduševilo koliko su Marion i Norman zapravo slični. Oboje su zarobljeni u sopstvenim ličnim zamkama, Marion u životu u kome ne živi onako kako bi volela, a Norman pod teretom svoje majke i usamljenosti sopstvenog uma. Njihov razgovor u motelu nije običan dijalog već trenutak u kojem Hičkok povezuje njihove sudbine, zbog čega kasniji događaji imaju smisla Način na koji film potpuno menja perspektivu je genijalan. Nakon što Marion nestane iz priče, Hičkok gotovo neprimetno uspeva da nas fiksira na Normana. Posmatramo ga kako čisti tragove zločina. U tom trenutku više nismo sigurni prema kome smo empatični, a upravo je to jedan od najvećih zabluda koje je ovaj film izveo Prepun je vizuelnih delova koji možda ne upadaju u oči na prvo gledanje. Voda se neprestano pojavljuje kao simbol pokušaja da se čovek očisti od krivice, kiša, tuš, pranje ruku, močvara i wc šolja predstavljaju pokušaje likova da izbrišu svoje greške. Ništa od toga ne uspeva, jer prošlost uvek ispliva na površinu, kao što je Norman i sam rekao Marion Hičkok neverovatno govori jezikom sitnica. Normanovo ponašanje menja se u zavisnosti od toga ko ulazi u motel, njegove preparirane ptice su zapravo njegov pogled na ljude, a svaka scena deluje isplanirano. Nema kadra bez svrhe, bar kod Hičkoka Glupo je pričati o Psihu a ne pomenuti muziku Bernarda Hermana. Njegov score nije samo pratnja radnji već jedan od glavnih razloga zbog kojih film izaziva napetost. Muzika konstantno stvara osećaj paranoje. Teško je zamisliti Hičkokov film bez Hermanove muzike, kome je poslednji score bio za Skorsezeovog Taxi Drivera, čovek je muzički genije jednostavno Više od šezdeset godina kasnije (tačno 66), Psiho i dalje deluje moderno jer se njegov najveći horor ne nalazi u nasilju, već u psihologiji likova i načinu na koji manipuliše gledaocima. Hičkok nije samo snimio jedan od najboljih trilera svih vremena, snimio je film koji je promenio pravila filmske umetnosti i pokazao koliko režija može da utiče na način na koji razmišljamo i osećamo dok gledamo film Hvala Hičkoku na svemu ikada, bez njega ne bi bilo modernog horora