Deep Red

Nakon što je Hideo Kojima obukao majicu sa ovim filmom pri susretu sa Arđentom, morala sam da ga pogledam još jednom. Vizuelno prelep i film prožet crvenom i crnom bojom, kao dva kontrasta koja doprinose celokupnom utisku i Goblinov maestralni soundtrack, možda jedan od najboljih iz horora koje sam čula, dižu ovaj film na vrh italijanskih horor filmova koji su vladali sedamdesetih godina prošlog veka a pod zajedničkim nazivom giallo. Ukoliko ste fan horora a ujedno i drame i preuveličavanja delova, likova, scena onda će vam se ovaj žanr sigurno dopasti. Profondo rosso je dijamant italijanskih horora i film koji je apsolutno vredan gledanja, a hvala osobi koja ga je u full hd stavila na youtube pa ostavljam link ukoliko vas zanima Ono što mi se posebno dopalo kod Profondo rossa jeste to što Argento suptilno izvrće uobičajene rodne uloge. Đana bez problema pobeđuje Marka u obaranju ruku, ona vozi automobil dok je on na mestu suvozača, a zbog pokvarenog sedišta deluje gotovo kao da je fizički iznad njega. Čak se i u istrazi pokazuje sposobnijom od njega. Za film iz sedamdesetih to je bio prilično zanimljiv i neočekivan pristup, zato ga toliko i volim jer je razbio rodne norme u sred horor filma Ovo mi je drugo gledanje i stekla sam potpuno drugačiji utisak o filmu. Njegova struktura, humor i pomalo nagli kraj mnogo su smisleniji kada se posmatraju u kontekstu italijanske kinematografije. Neke stvari jednostavno ne mogu u potpunosti da se prenesu na druge kulture, obzirom da su se u to vreme u Italiji filmovi prikazivali u delovima sa pauzama, pa su režiseri mahom stavljali nagle scene najrandom u filmovima što se ovde da primetiti, kao današnje reklame da vas drže u neizvesnosti dok čekate sledeći deo Likovi su mi takođe mnogo prirodniji nego što su u giallo filmovima inače. Nisu idealizovani niti postoje samo da bi gurali radnju napred. Greše, ponašaju se detinjasto, ponekad su okej, ponekad iritantni, ali upravo zbog toga deluju kao stvarni ljudi Kod italijanskih filmova iz tog perioda mnogo znači i to da li ih gledate sinhronizovane ili u originalu. Mnogi reditelji tada nisu snimali zvuk na setu, već su glumci govorili svojim jezicima, a dijalozi su kasnije naknadno sinhronizovani. Zbog toga ponekad pokreti usana i glasovi nisu usklađeni, pa se deo emocije izgubi. Čak i kada glumac sam ponovo sinhronizuje svoju ulogu, teško je reprodukovati isti intenzitet koji je imao tokom snimanja scene. To je jedan od razloga zbog kojih mnogi danas ove filmove doživljavaju pomalo čudno, kao što se i ovde osetilo ali mi to svakako nije umanjilo jačinu filma Giallo filmovi su poznati po tome što nisu strogo fokusirani na zaplet. Prepuni su digresija, sporednih epizoda i tragova koji ne vode nikuda. To je deo njihovog lora i upravo zbog toga umeju da odbiju gledaoce koji očekuju klasičnu misteriju ili klasičan horor, ovo to nije, već je grandiozna dramatična verzija svega Ipak, i pored svega toga, Profondo rosso ostavlja snažan utisak. Vizuelno je prelep film, gotovo svaka scena izgleda kao pažljivo komponovana slika. Kamera, boje i osvetljenje su fantastični, snimajuće lokacije estetski savršene a na trenutke me podsećaju na scarface miami vice estetiku koja se susreće sa italijanskim standardima Uprkos svim manama koje se dovode u pitanje, film mi se dopao. Mark je odličan glavni lik, fotografija je fantastična, muzika apsolutno dominira. Profondo rosso nije savršen film, ali je izuzetnan predstavnik giallo žanra. Ima trenutke koji su nespretni, predugački ili nelogični, ali ima i onu jedinstvenu atmosferu, stil i energiju zbog kojih se lako razume zašto ga mnogi smatraju jednim od najznačajnijih italijanskih horora svih vremena. Posle gledanja imam osećaj da razumem šta giallo zapravo jeste i da je zaista potrebno posedovati makar malo mašte i drugačijeg pogleda na svet da bi vam se dopao žanr ali za mene apsolutno ostaje u top 4, jer je po svemu to zaslužio