A Clockwork Orange

Sa obzirom da sam sve što sam imao uopšteno da kažem o filmu već napisao u prethodnim recenzijama, a neću da se ponavljam, sada ću da uradim NAJDETALJNIJI mogući pregled radnje filma, kako sam ga ja shvatio i zašto mi je omiljeni, pa kad se ljudi čude da imaju lepo sve napisano. Takođe da se zahvalim Aldinu, mom dobrom prijatelju, koji mi je preporučivao ovo remek-delo više puta, i evo 4. put sam ga pogledao sa njim. Prvi kadar, prva stvar koju vidimo jeste naš protagonista, Alex. Zuri u kameru. Kada neko predugo gleda u čoveka bez treptanja ili skretanja pogleda (kao što je to slučaj ovde), njegov instinkt je da sa tim nekim baš i nije sve kako treba. Na Alexu se takođe može primetiti par lažnih trepavica na jednom oku što nam takođe nagoveštava da ovo nije običan čovek. Kamera se odmiče, vidimo “Droogse” i kako svi piju mleko. Isto nam je odmah jasno ko je ovde glavni i da Alex ima potpunu kontrolu nad situacijom što nam govori samo njegovim pogledom, smirenošću i samouverenošću. Prvo nam nije jasno zašto, ali uključi se Alex kao narator da nam objasni da ih to pokreće i sprema za “akciju”. Ako pažljivo slušate, možete čuti da su stvari o kojima Alex priča kada opisuje mleko ispisane na zidovima. Sve te reči (vellocet, drencrom, synthmesc) su izmišljeni “lekovi”, ili ti droga, koja se sipa u mleko koje se pije u “Korova milk baru” i to ih zapravo “pokreće”. Takođe u baru možemo videti stolove i aparate za sipanje mleka u obliku žena, što nam daje nagoveštaj kako su žene tretirane u svetu u kom se radnja odvija. Alex, Pete, Georgie i Dim nakon toga odlaze ispod mosta gde se sreću sa beskućnikom. Njihov ulazak je zanimljiv ovde, pošto iako zauzimaju jako malu količinu kadra, njihova senka se porstire tako da gledaocu preokupira pažnju dok oni ne stignu. Ali želim da se fokusiram na ono što beskućnik govori. Sem toga da nam on otkriva da u ovom univerzumu više nema zakona i reda, jednu specifičnu stvar sam primetio na ovom gledanju. U svim analizama filma i knjige po kojoj je rađen, pretpostavka je uvek da se radnja odvija u bliskoj budućnosti gde je svet skrenuo sa pravog puta. Beskućnik ovde, između ostalog, kaže:”What world of is it at all? Man on the Moon?”, a svi znamo da je čovek sleteo na Mesec 1969. Sa obzirom da se beskućnik osvrće na ovo dostignuće, logično je pomisliti da se to desilo ne toliko pre vremena dešavanja radnje. Film je izašao 1971. godine, što bi značilo da bi radnja zapravo mogla da se odvija i u sadašnjosti (1971.), ali je svet već bio skrenuo sa puta. Time je možda Kubrick hteo da poruči da, iako nismo cenili život na Zemlji, ipak je civilizacija dosta dugo izdržala, i već je mogla skrenuti. Ovo je neka moja teorija, stvarno sam pogledao gomilu eseja i nigde niko nije spomenuo nešto oko ovoga pa sam hteo da istaknem. Sledeće gde nas priča vodi je pozornica na kojoj “Billy-boyeva” banda vrši nasilje nad “devotchkom”. Scena počinje sa kamerom zumiranom u glavu koja se nalazi iznad pozornice na kojoj se vrši radnja. Sa obzirom da je banda koju gledamo obučena u odela pilota Nacističke Nemačke, neki misle da je ovo bila simbolika za Boga kako gleda na svet tokom Drugog svetakog rata. Sa obzirom da je Kubrick bio ateista, ne znam baš da li se ovo značenje krije iza scene, ali nije nemoguće. Zatim ulazi Alexova banda, i zanimljiv detalj je da Alex šutne praznu flašu mleka kada ulazi što je indikator da su spremni za akciju (mleko je popijeno). Sledeća scena o kojoj bih voleo da pričam je scena sa poštarom i njegovom ženom. Prvi put vidimo šarmantnu stranu Alexa kada govorom ubedi ženu da mu otvori vrata, što će biti ključno za priču kasnije. Alexovo pevanje pesme “Singin’ in the rain” sinhronizovano sa nasiljem koje čini je mučno ali i fascinatno za gledanje. Kada se “Paklena pomorandža” gleda prvi put, gledaoc ne može da veruje da se ovako užasna radnja prikazuje na filmu, ali u isto vreme ne može da skrene pogled. Kada se banda vrati u “Korovu”, prvi put se upoznajemo sa Alexovom ljubavlju prema muzici. Kada žena peva Betovenovu 9. simfoniju i Dim joj se ruga, Alex ga za to kazni i tu opet vidimo Alexovu potrebu za kontrolom. Čak i kada ga Dim izaziva na borbu Alex ostaje smiren pošto je toliko navikao na to da može da radi kako on hoće da ne misli da se to ikada može promeniti. Ali pravu “čovečnu” stranu Alexa vidimo u njegovoj kući. Tada vidimo da on po nekim stvarima i nije toliko drugačiji od drugih tinejdžera. Izbegava školu, sluša muziku, ima ljubimca, živi sa roditeljima od kojih krije pare… Svaki ovaj element nas tera da na neki način prihvatimo Alexa. On nije neko jednolično čudovište koje ne radi ništa sem pljačkanja i silovanja, on je dete sa interesovanjima, manama i ciljevima. Ovde isto možemo videti da je Alex navikao na kontrolu i kod kuće. Ne oseća potrebu da se mnogo pravda roditeljima zašto ostaje napolju do kasno ili zašto ne ide u školu, ima razloge, ali oni su baš površni i da su roditelji dobri, pitali bi detaljnije. Onda se upoznajemo sa Mr. Deltoidom, koji deluje kao prva osoba koja potencionalno može dobiti kontrolu nad Alexom. Zna da se nešto dešava uveče sa njim, zna ko su mu prijatelji čak, ali ponovo nam dočarava to u kolikom je haosu svet u kojem se radnja odvija. Takođe zanimljiva stvar u Alexovom stanu je to što vidimo da erotska umetnost nije samo nešto što se nalazi u skrivenim barovima. Prisutna je i u kućama. Sa obzirom da se ovo pojavljuje i kasnije, logično je zaključiti da je erotska umetnost popularizovana u ovom univerzumu. Sada prvi put vidimo Alexa među normalnim ljudima, u sceni u prodavnici kaseta sa muzikom. Alex zavodi obe devojke da pođu kući sa njim, što nam opet pokazuje koliko je šarmantan. I u ovoj sceni je zanimljivo što je muzika koja ide u pozadini toliko glasna da Alex mora da viče kako bi ga publika čula. Ovo nije greška, nego je verovatno ciljano na to da se Alexu stalno nešto dešava u glavi, pa makar to bila muzika, što mu na neki način remeti ono što radi. Takođe ovde vidimo i ono što je najstrašnije kod Alexovog lika. On ne mora silom da dolazi do seksualnog odnosa, što smo videli kako radi. Može kao i svi ostali da nađe devojku koja mu se sviđa, zavede je, i ako se i on njoj svidi mogu da se zbliže. Tako da zaista vidimo koliki je Alex ludak da nema neki preterani motiv zašto radi to što radi, nego samo iz zabave. Sledeće imamo po meni vrlo bitniju scenu za Alexov lik nego što se na prvi pogled čini. Droogovi su mu došli do ulaza na kuću pošto se nije pojavio u dogovoreno vreme. Ali umesto toga, skreću Alexu pažnju na to da oni dobijaju mali deo ukradenog novca i robe, kao i to da žele biti bolje tretirani od strane Alexa. Kao što znamo, Alex je navikao da ima kontrolu bilo gde. Bilo to u bandi, bilo to kod kuće. Ovo ugrožavanje njegove vlasti se vidi da ga je odmah uzrujalo, ali nije hteo ništa da uradi povodom toga. Odlučio je da dela u sledećoj sceni kada hodaju pored “Flat Block Marine”. Pre nego što Alex prebije Dima i Georgieja uz usporen snimak, naracijom govori nešto vrlo interesanto:”I was calm on the outside but thinking all the time”…”Suddenly I viddied that thinking was for the gloopy ones”. Ovo nam u isto vreme sumira Alexa u tom periodu i daje nam njegov način razmišljanja. Alex ne krije to da je nasilan pred Droogovima (sa obzirom da je u bandi), ali ono što zapravo krije svojom spoljašnosti su njegove misli. Čak ni članovi bande, pred kojima Alex može biti i najiskreniji, ne znaju šta će on sledeće da uradi i da li će “poludeti”. I ova scena nam ponovo indirektno govori koliko je mesto dešavanja u neredu sa obzirom da se banda koja je juče činila zločine šeta putićem u sred dana. Sledeći put kada vidimo bandu je u nekom baru sličnom “Korovi”, u koji su verovatno otišli pošto im je bio bliži, a Dimu je trebala pomoć. Droogsi se prave da je cela situacija zaboravljena i da večeras idu u regularnu akciju. Na zidovima žene sa mačkama koju napadaju, možemo videti još erotskih slika, ali i jednu gde žena razbija muškarca, po izgledu sličnom Alexu, o zid. Ovo nam je nagoveštaj da ova žena nije neka baba koja ne može da se odbrani. Žena koju je Alex mislio da će napasti je žena slična poštarovoj ženi i verovatno slična svim drugim ženama koje su u prošlosti napali-bespomoćna. Umesto toga, žena sa mačkama ne otvara vrata, zove policiju i čak uspeva da obori Alexa udarajući ga malom statuom Betovena, što je simbolika da Alexa jedna od retkih stvari koja ga čini čovekom, obara na pod. I sad ću zvučati možda malo smešno, ali saslušajte me. Alex kao oružje protiv žene uzima skulpturu u obliku muškog polnog organa. U borbi, Alex tom skulpturom drži razdaljinu između žene i njega. I šta odlikuje muškarce? Pa muški polni organ. Ovo može da predstavlja to da je jedino što drži razliku između muškaraca i žena zapravo pol, i da nije do snage ili nečega sličnog. Kada žena pokušava da udari Alexa preko skulpture, zapravo pokušava da ga dostigne Alexa a skulptura joj ne dozvoljava. Isto tako su žene vekovima pokušavale da dostignu muškarce u položaju u društvu, ali to što su drugačijeg pola im nije dozvoljavalo. I na kraju žena zapravo uspe da dohvati Alexa što može predstavljati kako su se žene izborile za sebe. Možda ništa od ovoga nije tačno pošto Alex ubije ženu u narednih par sekundi, ali ja sam tako razmišljao o ovoj njihovoj igri. Malo kasnije u sceni, imamo istu onu simboliku da Alexa na pod obara nešto njemu drago. Kada ga Droogovi izdaju, udaraju ga i oslepljuju flašom mleka-istog onog mleka koje ga je pokretalo i spremalo ga za nasilje. Kada je Alex sa policajcima, po drugi put u filmu gubi kontrolu. Nije više najpametniji i najmudriji u prostoriji, svi znaju sve što ima da se zna o njemu i nema više šta da krije. I dalje ostaje šarmantan, ali definitivno je grublji nego ranije. Ponovo pokušava da stekne kontrolu nad situacijom, hvatajući jednog od policajaca za međunožje, ali to se nije slavno završilo sa obzirom da su ga pretukli. Tada se još pojavljuje i Mr.Deltoid i tu po možda prvi put u filmu vidimo zašto je svet zapravo skrenuo sa puta. Vidimo da nisu samo bande krive za to, nego i svi ljudi. Kada Mr.Deltoid uđe, njega ne zanima žrtva koja je ubijena. Bio je u bolnici samo da Alexu može da nabije na nos da je postao ubica. Njega jedino što zanima je da Alex pati i trune u zatvoru što je duže moguće, i to jednostavno zbog činjenice da je bio u pravu sve ovo vreme oko njega. Od sledeće scene, priča potpuno kreće drugim putem. Alex je POTPUNO izgubio kontrolu nad svima, i sad je običan zatvorenik. Mora da stoji iza linije kad stavlja stvari na sto, mora pristojno da spušta objekte, i mora da tretira stražare sa poštovanjem. Ubrzo saznajemo da je Alex, uprkos onome što sam ja i verovatno mnogi mislili na prvom gledanju, poštovao sve ovo i isticao se kao izuzetno uzoran zatvorenik. I još jednu stvar da prokomentarišem, pre prelaska na sledeću scenu. Postoji teorija da je Alex, po načinu na koji su ga gledali zatvorenici i po načinu na koji je Alex kao narator pričao njima, bio seksualno zlostavljan u zatvoru. Ne znam šta da mislim o ovome, pošto sa jedne strane ima smisla, a sa druge mislim da bi se Alex odbranio na neki način pošto tada još nije bio na tretmanu. A opet, da se odbranio ne bi bio smatran uzornim zatvorenikom nego kao neko ko se tuče. I onda u film dolazi, pa može se reći jedini znak razuma koji vidimo, sveštenik. Alex stvara lažan odnos sa sveštenikom kako bi izašao iz zatvora. Odmah znamo da je i čitanje Biblije i prijateljski odnos sa sveštenikom sve samo kako bi se Alex izvukao odatle. Prvo zbog načina na koji Alex čita Bibliju, drugo zbog toga što Alex narator za sevštenika kaže da je “bastard”. I tada sveštenik u par reči vrlo lepo sumira glavnu poruku ovog filma: “Goodness is something to be chosen. When a man cannot choose he ceases to be a man.” Naravno, ništa od ovoga ne dopire do Alexa sa obzirom da je izlazak iz zatvora jedino do čega je njemu stalo. Sad dolazi na red, po meni, vrlo značajna scena u filmu na koju niko ne obraća pažnju toliko. Alex šeta u malom krugu sa drugim zatvorenicima, što im je jedina vrsta fizičke aktivnosti u zatvoru (takođe možemo videti da Alex šeta pored čoveka koji je gledao u njega tokom prve scene u zatvoru, što isto potvrđuje onu teoriju o zlostavljanju). Tek sad vidimo da, koliko se god zbližio sa sveštenikom, Alex je sada samo jedan od zatvorenika. Ni po čemu se ne ističe među običnim stražarima, a ona priča o kontroli situacije je davno gotova. Tada ulazi ministar zatvora, i pre nego što dođe do Alexa, ulazi u njegovu sobu. Ovo je momenat kad gledaoc shvati da je upoznao Alexa dovoljno dobro da može da prepozna stvari koje voli u njegovoj sobi. I ponovo nas podseća da je Alex na kraju krajeva samo tinejdžer. Ministar ulazi do zatvorenika, i Alex ne čeka ni minut da se istakne od drugih i uzme kontrolu. Nije on tako bezveze progovorio. On je znao da je savršena osoba za eksperiment, ali i da ministar mora da ga primeti na neki način, što se i desilo. Na samom tretmanu, ima par detalja koji mogu značiti nešto, a i ne moraju. Na primer, tehnika koju koriste nad Alexom naziva se “Ludovico technique”, što može biti povezano sa time što je u pozadini filmova Ludwig Van Betovenova muzika koja, kao što sam rekao, čini Alexa čovekom. Postavlja se pitanje:”Da li se Alex zapravo oporavlja, ili se još uvek pravi?”. Kada počne da se buni protiv korišćenja Betovena na snimcima po prvi put pomislimo da se Alex menja. Scene tretmana i Alex sa onom kapom i raširenim očima su verovatno ono po čemu se ljudi koji su gledali davno prisećaju filma, i to sa dobrim razlogom. Taj koncept da uz lekove može da vidi nasilje iz drugog ugla je prilično genijalan. I isto moram da izdvojim citat koji nema nikakve veze sa simbolikom, ali je postao ikoničan i potpuno je validan kod gledanja filmova:"It's funny how the colors of the real world only seem really real when you viddy them on the screen.” Sledeće o čemu hoću da pričam je scena kada gledaju da li je Alex spreman da se vrati među ljude. Za ovu scenu bih mogao da kažem da je možda i najbolja u celom filmu. Kada počne, duboko u sebi mislite da se Alex i dalje pretvara i da nije izlečen. Kada je oboren na pod i kada mu ovaj kaže da mu poliže patiku, gledalac misli:”Zar će Alex, osoba koje su se na početku svi plašili i koja je uvek kontrolisala situaciju, sada stvarno polizati nečiji đon?”. “And oh my brothers, would you belive that your faithful friend and long-suffering narrator pushed out his red yazic a mile and a half to lick the grassy ronnie boots?” Prvi put kada se desi, veliki je šok to što je Alex zapravo polizao patiku, dok vam je drugi put već pomalo žao Alexa, iako ste videli strašne stvari koje je radio, ali jednostavno je previše ponižavajuće za osobu kao što je on. Onda kada uđe žena, možemo videti da Alexova želja za seksualnim odnosom nije poptuno nestala. Za razliku od prošlog testa gde nije ni pokušao da se odbrani, ovde su mu ruke došle veoma blizu ženskih grudi što je značilo da on ima želju za odnosom, ali mu posledice terapije nisu dozvoljavale. I sada dolazi do ključnog momenta. Shvatamo da Alexa terapija nikada nije trebala da promeni. Nije bilo ni planirano da posle terapije ne želi da vrši nasilne činove. Terapija se zapravo vršila kako ih Alex ne bi radio, ali to ne znači da je on bolja osoba. Samo mu je onemogućeno da radi nešto. Isto kao kad se neki kriminalac strpa doživotno u zatvor. Ne može više nikad da ponovi šta god je skrivio, ali to ne znači da ne bi kad bi imao mogućnost. I na kraju scene imamo jedan poslednji, očajnički i naravno neuspešni pokušaj zatvorskog sveštenika da urazumi sve. Alex se tada zaputio pravo prema staroj kući, gde možemo videti koliko su njegovi roditelji zapravo loši u roditeljstvu. Sin koga nisu videli dve godine im ulazi u kuću, a nijedno od njih nije ustalo ni da ga zagrli. Šta god dete uradilo, roditelj bi trebao da ga voli više od bilo čega, a oni su se jedva pomerili. I onda se čude kad se Alex ljuti što su našli nekoga umesto njega praktično. Niti su mu ponudili da ostane na kauču, ni da sedne čak, da mu uzmu stvari, jedino što ga je majka ponudila čajem ali to nije ni blizu dovoljno. I zbog još jedne stvari se Alex nije osećao kao kod kuće. Joe je sada živeo kod njegovih roditelja, i time Alex ponovo nije mogao biti u kontroli situacije kao što je navikao. Koliko god da on nije cenio kada je živeo tu, Alex se kod kuće uvek mogao osećati udobno i sigurno. Sada, kada mu je praktično sve u životu otišlo nizbrdo, vraća se kući tražeći taj osećaj udobnosti i sigurnosti, a zatiče ovakvu situaciju. Da sam na Alexovom mestu, isto bih postupio kao on. Samo mi je žao što nije uspeo da udari Joe-a. Alex je sada na ulici, sa jednom kesom sa stvarima, bez kuće. Država ga je tretirala kao monstruma, a rođeni roditelji kao još većeg. Ali svakako, niko ne može ni pretpostaviti šta će biti sa Alexom sledeće. Istom rečenicom kojom ga je molio nekada ("Can you spare some cottor, me brother?”), prilazi mu beskućnik. Isti onaj beskućnik koga je Alex sa bandom skoro pa na smrt istukao. Prošli put kada ga je pitao, Alex mu je dao batine umesto para, ali ovog puta mu je dosta svega i zapravo mu daje pare. Sa obzirom da je beskućnik onaj koji nas je prvi upozorio u kakav svet ulazimo, moguće da je ovaj Alexov gest podsvesno priznao da je beskućnik sa početka bio u pravu, da je svet zaista toliko loš koliko je on pričao. Beskućnik ga nažalost prepoznaje, i prebija Alexa na isti način kao što je on njega-sa puno ljudi, ispod mosta. Naš protagonista sada prvi put vidi kakav je osećaj biti potpuno odbačen od društva i prebijen na način na koji je on to radio drugima. Ali mukama nije kraj. Policajci koji su Alexa spasili od beskućnika su njegovi stari Droogovi. Jedna zanimljivost, Dim je na uniformi nosio broj 665, a Georgie 667. Kada se Alex našao između njih, to čini njega brojem 666-simbol satanizma i Antihrista. Ovo nas potseća da čak iako Alex pati i bespomoćan je, on i dalje ima zle namere i zasigurno nije dobra osoba. Ljudi nad kojima je nekada imao kontrolu, Georgie i Dim, sada mogu da rade šta god žele sa njim. Imaju stranu zakona na svojoj strani, i još su ga spasili od beskućnika pa se niko neće pitati šta rade sa njim. Oduzimaju mu ono malo stvari što je nosio sa sobom, i muče ga u bunaru. Scena u šumi je prvi put da sam se istinski saosećao sa Alexom, delom zbog načina na koji je snimljena. Svaki udarac u bunar fizički boli ako se stvarno uneste u film. Zvučni efekti su glasni ali i oštri i udarci se osećaju veoma stranim. Ali nije samo ni do scene sa bunarom. Dok šetaju kroz šumu, jako glasno se pušta ista muzika kao u prvoj sceni filma. Nešto što je ranije dočaravalo Alexovu dominaciju i izopačenost, sada služi da nam dočara njegovu patnju i tuđu dominaciju nad njim. Alex je sada u gorem stanju nego što je ikada bio. Pretučen, bez para, bez stvari i bez kuće. Ne može ni da hoda, vuče se po blatu dok pada kiša. Zanimljivo da jedini put kada vidimo da kiša pada u filmu Alex dolazi na mesto gde je pevao “Singin’ in the rain”. Ali ovoga puta ne peva. Ovaj put jedva pri svesti ulazi u istu kuću u kojoj je ostavio večni trag na najgori mogući način. U sobi u kojoj je ranije vršio neizricive činove sada moraju da ga nose kao malu bebu. Kada sam prvi put gledao, mislio sam da je pisac odmah prepoznao Alexa zbog njegovog ponašanja i činjenice da je bio upoznat sa situacijom iz novina, ali sada mislim da bi odreagovao mnogo jače da je odmah shvatio šta se dešava. Ovo čudno ponašanje može da bude samo znak trajnog oštećenja koje mu je Alex naneo kada ga je sreo prošli put. Tada Alex u kadi peva “Singin’ in the rain” i pisac ga se definitivno priseti. Ponovo imamo simboliku da Alexu ono što ga je nekada činilo srećnim (pesma) sada nanosi bol, u ovom slučaju ne diretknu, ali svakako vodi do toga. Sledeća scena, za stolom, je jedna od čudnijih u filmu. Prvo vam nije jasno da li je pisac otrovao Alexa, pošto još nije bilo efekta, i pisac je delovao kao dobra osoba koja nikada ne bi uradila tako nešto. Kada Alex shvata šta se dešava, oseća se ugroženo, i zato je tu lik Juliana. Alex ne može samo da ustane i ode, pošto pored njega stoji ogroman nabildovani čovek koji mu ne bi dozvolio. Sada se polako gradi tenzija. Da li će ga otrovati? Da li će pobeći? Da li će ga onesvestiti? Tada ulaze ispitivači koji su mnogo bitniji nego što deluju. Oni saznaju šta je Alexova najveća slabost, što će biti veoma bitno u nastavku, ali dolazim do toga. Stvaraju se i pitanja poput:”Zašto ispituju Alex?”, “Šta će da urade sa njim?”, na koja dobijamo odgovore u sledećoj sceni. Alex se budi u sobi. Čuje muziku, poznatu muziku. Muziku koja ga je nekada pokretala, navodila na užitak, i najbitnije, činila čovekom. Jedna od Alexovih osobina sa početka zbog koje smo i mogli da ustanovimo da je on zapravo sa jedne strane samo tinejdžer sa svojim interesovanjima i hobijima. Ista ta muzika se pušta i sad. Ali ovog puta, Betovenova 9. simfonija Alexu donosi sve sem radosti. Donosi mu neopisivu bol i mučninu. Podseća ga na sve što nije u redu sa ovim svetom, na sva mučenja kroz koja je prošao, na svaku strašu stvar koju je uradio, ali i na one koje su mu se vratile nazad. Sve to je previše za jedno ljudsko biće da podnese. Ne mogavši da izdrži sve, Alex se odlučuje na jedinu preostalu opciju. Jedini pravi način da se ne reše, nego pobegne od svih problema-večni san. Samoubistvo. Ne znam za ostale, ali ja sam celu scenu gledao širom otvorenoh usta. Kako je Alex prilazio tom prozoru i otvarao ga, zapitao sam se:”Jel se moguće ovako završava? Jel ovako treba da završi lik kao Alex DeLarge?”. I onda se bacio. Naš narator i lik koga smo pratili kroz toliko različitih trenutaka u životu se zaista bacio. Srećom, film se ne završava toliko mračno, nego uspeva da se nastavi i da ima jednu od najboljih finalnih scena ikada. Kada vidi da je Alex živ, gledalac se pita “Šta dalje može da se desi? Jel njegovim mukama kraj?” i uglavnom ne očekuje ono što sledi. Alex prvo, po meni, POTPUNO opravdano praktično tera svoje “roditelje” iz svoje sobe gde je ležao, i kad njegova majka počne da cmizdri oko toga dođe mi da je udarim kroz TV. Onda dolazi žena sa pitanjima, i tu vidimo da se Alexov instinkt za nasiljem sad vratio i to možda i u većoj meri. Stari Alex bi na ova pitanja odgovorio veštački, krijući svoj nagon ka nasilju, ali ovaj izmučeni i jedva sastavljeni Alex nema više šta da krije. Onda dolazi ministar i u razgovoru njega i Alexa vidimo na šta je sve vlast spremna da uradi samo da im se ne pokvari ugled time što će Alexu dati regularan posao i garantovati bezbednost. U sobu ulaze fotografi sa zvučnicima puštajući Betovenovu muziku uz koju Alex zamišlja nasilne prikaze. Muzika tada odjednom staje i Alex kao narator kaže: ”I was cured alright.” na najsarkastičniji mogući način. Ovo je mene lično ostavilo u potpunom šoku prvi put kad sam gledao. Nešto je toliko moćno i ironično u toj rečenici da mozak odjednom premotava ceo film i pokušava da shvati šta se sve desilo. Ako neko kojim slučajem nije razumeo, Alex je rekao da je bio “izlečen” u smislu da je vraćen u prvobitno stanje pre tretmana. Na kraju filma nema pobednika, nema dobra, samo čisto zlo koje se u nekoj meri nalazi u skoro svakom liku prisutnom u ovoj priči. Alex je sada ponovo slobodan, ali u isto vreme proizvod korupcije i pohlepe vlasti koji sada može da radi šta god poželi. Unutrašnjost na kraju mu je potpuno izopačena, menjana pod uticajem veće sile, gotovo mehanička, dok je spolja i dalje šarmantan i fascinirajuć. On je “A Clockwork Orange”. I eto, zato mi je ovaj film omiljeni i mislim da je jedan od najboljih ikada. Kubrick je uradio nešto zaista neverovatno sa ovim što nikada nije ponovljeno, a i neće se ponoviti. I sada kada ga gledam osećam se kao da se ističe od svih ostalih filmova ikada napravljenih. Ne gledam na scene kao da su filmske scene koje su snimane, nego kao da se ova neverovatna priča samo tako pojavila na mom ekranu. ** “Oh it was gorgeousness and gorgeosity made flesh!”**