Close-Up
Čudo od filma. Po samom opisu, ovo je sušta suprotnost onoga što inače volim i gledam, ali Kiarostami me je tako lako uvukao u priču da ni u jednom trenutku nije bilo dosadno. Maestralno je sve izvedeno i snimljen je kao spoj dokumentarca i rekonstrukcije.
Kroz krupne planove u sudnici otvara teme o identitetu, istini i ljudskoj potrebi za dostojanstvom. Sabzian je bio samo siromašan čovek koji je kroz svet filma tražio mrvu poštovanja i beg od realnosti. Kako film odmiče, sve manje razmišljaš o tome da li je kriv, a sve više pokušavaš da razumeš zašto je uradio to što je uradio.
Ono što me je možda najviše impresioniralo jeste kako briše granicu između stvarnosti i fikcije. U jednom trenutku zaboraviš da gledaš rekonstrukciju stvarnih događaja jer sve deluje iskreno i prirodno. Nema potrebe za velikim dramama ili muzikom koja će ti reći kako da se osećaš. Dovoljni su izrazi lica, tišina i razgovori da potpuno uđeš u njihov svet.
Još je tužnije kada sam video šta se sa njim desilo nakon svega ovoga. Nekim ljudima jednostavno nije suđeno i njegova sudbina je teška baš kao i sam film. Ipak, Kiarostami mu je režijom podario ono što mu je život uskratio, da ga svet konačno čuje i zapamti. Retko koji film uspe da bude toliko jednostavan, a da u isto vreme ostavi toliko pitanja i natera te da još dugo razmišljaš o ljudima koje si upravo gledao.