Lost Highway
Lost Highway mi je za sada najjači Lynch koji sam gledao i jedini koji mi se zaista dopao. Ceo film drži mračan i neprijatan vajb. Osećaj tenzije je konstantan, a muzika i zvuk ga dodatno pojačavaju i stvarno mnogo znače za atmosferu.
Najviše mi se svidelo to što je film fokusiran na osećaj, a ne na priču. Sve sa identitetima, promenama i ponavljanjem deluje kao prirodan deo tog haosa u kojem se lik nalazi. Vizuelno je hladan, likovi su udaljeni i sve zajedno izgleda kao svet u kojem ništa nije stabilno.
U odnosu na Mulholland Drive i Blue Velvet, Lost Highway mi deluje direktnije i mračnije. Nije prijatan za gledanje, ali baš zbog tog mraka i konstantne napetosti mi se svideo.