The Conformist

“You'd like everyone to be identical to you, and you'd like to be identical to everyone else. Because it gives you a sense of security." Bertoluči je pre više od pola veka snimio film o Srbiji i modernom svetu, a da to nije ni znao. Marčelo Kleriči je svaki lik koji je ikada uzeo partijsku knjižicu, ušao u autobus za miting ili zažmurio na jedno oko jer "mora da se prehrani porodica". Lik očajnički želi da bude "običan" i da se uklopi u masu da bi pobegao od sopstvenog mraka. I spreman je da proda sve, samo da ga okolina prihvati. To je ta ista bolesna potreba za pripadanjem koju danas vidimo svuda, od lokalnih mutljavina do internet rulje koja te otkači ako ne deliš isto mišljenje. Film to ne prikazuje samo kroz dijaloge, nego se sve vidi i na samoj slici. Kamera i svetlo bukvalno pričaju šta je Marčelu u glavi. Dok je u Rimu, svetlo je stalno presečeno oštrim linijama, pa te senke od roletni padaju preko njega tako da stalno izgleda kao da je iza rešetaka. On i jeste zatvorenik sopstvenog straha. Zgrade oko njega su ogromne, hladne i betonske, i u svakom kadru se vidi koliko je on zapravo sitan i nebitan, bez obzira na to što tripuje neku važnost jer je deo sistema. Tek kad ode u Pariz, slika se skroz promeni. Sve postane mekše, maglovitije i toplije, jer tamo leži ta neka sloboda. Ali njega ta sloboda zapravo plaši jer ona traži da imaš svoj stav i odgovornost, a njemu je lakše da samo prati masu i radi šta mu se kaže. Film je direktno inspirisao i postavio temelje za najveće američke režisere sedamdesetih. Frensis Ford Kopola je naterao celu ekipu da gleda ovaj film pre nego što su snimili Kuma, a uticaj se brutalno vidi i kod Skorsezea u Taxi Driveru, pa sve do modernih režisera poput Vesa Andersona. Filmčina koja je promenila kinematografiju.