Aftersun

Ne mogu da opišem koliko mi ovo znači. Postojanje ovog filma i svaka scena, svaki mali detalj, svaka reč, sve. Svaki kadar, sniman je u vidu pravog života, sa nekom nostalgijom i do te mere sam sve povezala sa sobom da mi tokom celog filma nije bilo dobro. Od 4 do 9 godine, svuda sam išla sama sa tatom, na more, na skijanje, na putovanja... I ovaj film mi je vratio toliko memorija i toliku težnju i hoću to nazad. Možda imam samo 14 godina ali život je previše ozbiljan, i samo hoću da budem nazad na moru sa tatom i da zajedno skacemo po onoj velikoj dasci na moru dok pada kiša i dižu se talasi. Hvala svemu da je tu i da živim sa njim, jer sam odmah mogla da odem i da ga zagrlim. Ne znam šta više da kažem, samo to da ovaj film meni prirasta uz srce i daje mi doznanje da je sve okej, ali da opet, nikada neće biti isto kao i tada. Probudio je u meni onu čežnju za toplinom koju imam samo kad njega zagrlim, i ljubavlju koju osećam samo kad sam s njim, ali kao onda kad sam bila mala, možda više nije tako, ali ja se nadam da može da bude. Možda sam se sad previše israla, ali iskreno morala sam na neki način da kažem koliko se zahvaljujem što sam ovo odgledala i što je ovo delo u opšte snimljeno. Možda se neki ne slažu, ali opet nemaju moje memorije i moje detinjstvo, i mislim da mi je ovo bilo potrebno. Iskreno, film koji je na pravi način pokazao deo mog života (naravno sem kraja filma) i način na koji sam ja provela većinu mog ranijeg detinjstva, jer opet, ponavljam, valjda sam ja i dalje dete.