Django Unchained

Da mi je neko rekao šta propuštam, pogledao bih ovaj film mnogo ranije. Nijedan momenat mi se nije osećao nepotrebnim, radnja je jako brzo prošla i mnogo sam uživao gledajući. Film je pun prezanimljivih likova koji su maestralno odglumljeni i ima mnogo nepredvidljivih događaja što je takođe pomoglo razvoju radnje. Muzika, predeli gde je sniman i sve što ima veze sa atmosferom je odrađeno na nivou perfekcije i na više pesama sam se naježio, a pogotovo na početku i kraju. Ali ono što čini film toliko dobrih je sama radnja koju ne mogu da nahvalim dovoljno. Kao i obično kod Tarantina, neka vrsta priče o osveti ali mnogo više od toga. Sama predrasuda koju svi imaju prema Djangu zbog boje kože je tu od početka do kraja i daje dubino celom tom svetu pošto pokazuje da na neki način svi imaju isti način razmišljanja. Likovi su takođe genijalni. Bukvalno ne mogu da odlučim koji mi je omileni. Tu je naravno Django koji je naravno najdublji lik pošto je njegova priča ta koju pratimo kroz film, ali Dr. King Schultz i pored toga što ga Christopher Waltz predobro glumi je imao to nešto u sebi što ga je činilo zanimljivim za gledanjem. Jedan od retkih likova koji je imao drugačiji pogled na svet, gadila mu se trgovina robova, i na kraju krajeva, on je dao Djangu šansu da bude slobodan i još ga je savetovao. Njegova tvrdoglavost ga je na kraju i ubila (što takođe moram da istaknem koliko mi se svidelo što bi se sve dobro završilo da je samo pristao da se rukuje), ali ono što je bitno je da je Django naučio sve bitno što je trebao od njega pa je na kraju i uspeo da se snađe. Sve u svemu, nabolji Tarantinov film koji sam gledao i jedan od najboljih filmova koje sam gledao generalno.