Dune
“I must not fear. Fear is the mind-killer. Fear is the little-death that brings total obliteration.”
Rewatchovao sam Dinu po ko zna koji put i svaki put imam isti osećaj: ovaj film se jednostavno ne pominje dovoljno koliko zaslužuje. Ne mogu čak ni da kažem da je potcenjen, jer ljudi znaju da je dobar… ali nekako se ne priča o njemu na nivou na kom bi trebalo. A realno, ovo je film koji bez problema može da stoji rame uz rame sa najvećima i da, bez problema ga stavljam u isti rang epskog doživljaja kao LOTR trilogiju.
I možda zvuči kao hajp (što i jeste, jer danas izlazi teaser za treći deo), ali baš zato sam morao opet da ga pustim i opet sam se izgubio u tom svetu kao prvi put.
Ono što me najviše pogađa kod Dine je koliko je sve pažljivo izgrađeno. Nema ništa na silu. Svet deluje ogroman, ali nikad prenatrpan. Denis Villeneuve je bukvalno napravio univerzum koji diše, od prve scene imaš osećaj težine, istorije, politike, svega. Nije to samo sci-fi, nego kompletna atmosfera koja te proguta.
Vizuelno, film je bolestan. Svaki kadar može da bude wallpaper. Arrakis izgleda surovo, prazno, ali opet fascinantno. Ogromne dine, brutalno svetlo, kontrast između prirode i tehnologije… sve ima smisla. Nije samo lepo, nego ima težinu.
Kostimi su posebna priča. Sve izgleda funkcionalno, realno, kao da stvarno postoji. Stillsuitovi su genijalni, vidiš da je svaka sitnica tu sa razlogom. Kuće (Atreides, Harkonnen) se razlikuju ne samo po bojama nego po celom identitetu. Harkonneni su bukvalno noćna mora u obliku estetike.
Muzika… Hans Zimmer je ovde napravio nešto što nije samo soundtrack, nego iskustvo. Onaj zvuk, oni glasovi, taj osećaj nelagode i veličine, kao da slušaš neki drevni ritual, a ne film.
Gluma je isto na nivou, Timothée kao Paul mi je svaki put sve bolji, jer vidiš kako lik polako puca pod težinom svega što dolazi. Rebecca Ferguson bukvalno nosi pola filma. A tek koliko su sporedni likovi dobro urađeni, niko nije tu bez razloga.
I ono što mi je možda najjače: tempo. Film ne žuri. Daje ti vremena da osetiš sve. I znam da je nekima to sporo, ali meni je baš to ono što ga diže na viši nivo. Ovo nije film koji gledaš usput, moraš da mu se prepustiš.
Iskreno, mislim da će se tek u budućnosti pričati koliko je ova trilogija zapravo jaka. Već sada deluje kao nešto posebno, ali imam osećaj da će tek za par godina ljudi biti u fazonu: “čekaj, ovo je bilo remek-delo”.
A ja… ja sam trenutno maksimalno hajpovan. Posteri za treći deo su me već ubili, danas izlazi teaser, i nema šanse da izdržim bez još jednog rewatcha — sledeći je Part Two.
Bez dileme, moj najiščekivaniji film godine.