Opšte je poznato da je teško napraviti zapravo smislen, a kamoli dobar film. Povrh toga, teško je napraviti upečatljiv i valjan dokumentarac, a kamoli kratak dokumentarac; onaj koji u ograničenom trajanju ne samo da treba da uspešno predstavi publici određenu priču kroz upečatljivi autorski filter, već bude i adekvatno angažujući dok nešto poručuje... Imao sam priliku da pogledam baš jedan takav film na ovogodišnjem festivalu kratkog filma, „Drim Short Film Festival“, koji se već 9. put održao u Strugi, Severnoj Makedoniji, a to je jedan jedini „We Were The Scenery“, reditelja Kristofera Redklifa.
Ovaj petnaestominutni dokumentarac osvetljava neobičnu i dirljivu sudbinu dvoje vijetnamskih izbeglica, Hoa Ti Le i Hue Ngujen Če. 1975. godine su pobegli od rata i stigli u izbeglički kamp na Filipinima, gde su, nakon kratkog vremena angažovani kao statisti na snimanju filma Frensisa Forda Kopole, „Apocalypse Now“. Par svedoči publici dokumentarca o njihovom iskustvu na snimanju, na kojem su ipak postali deo rata od kojeg su pobegli...
Holivudske produkcije u inostranstvu su neretko bile žrtve velikih osuda država u kojima su se snimali ti filmovi. Statisti su se uglavnom koristili kao neka vrsta glorifikovanog ukrasa za setove, nalik na dresing za salatu. Takav, „dresing“ za setove je u široj slici praktično nebitan i nepoštovan koliko bi trebalo; jer bez njih ti filmovi ne bi bili ni upola upečatljivi. Tako su i glavni likovi bili preuzeti iz izbegličkog kampa, nije mi ni rečeno gde idu ni šta će tačno da rade: već su ih samo utovarili na bus... Nalik na neku scenu iz filma o Holokaustu, izbačeni su na set i slušali su naređenja, kao u nekom logoru...
Ipak, „We Were The Scenery“ ne osuđuje produkciju filma „Apocalypse Now“, koja je sama po sebi već bila i te kako haotična. Glavni likovi ne traže izvinjenje od Kopole, već jednostavno opisuju svoje iskustvo postojanja na tako velikom setu. Naime, kroz anegdote, koje su često neke čudan miks gorkog i smešnog, se ipak brutalni razotkriva mehanizam otuđenja kroz koji prolaze statisti velike produkcije poput te. Dokumentarac ne pokušava da bude moralna pridika, već jednostavan prikaz životne ironije, ali i složenost istog. Još bitnije, donosi glas onih koji su često nezasluženo zaboravljeni, onih koji su tamo negde u nebitnoj dubini kadra... „We Were The Scenery“ te figure doslovno iz pozadine jasno i glasno diže u prvi plan i poručuje: „Bili smo scenografija, a sada smo pravi pravcati ljudi!“
Iako kraći film, ipak nudi širok dijapazon profesionalnosti onih koji su ga skrojili. Montaža je uredna, a ritam filma precizan. Ne postoji suvišna rečenica, a ni prevelikih pauza koje bi mogle da razvodne intenzitet dešavanja. Zvuk i muzika je neretko korišćena kako bi diskretno podcrtali bitne trenutke, ali ih nikada ne guše (treba imati sluh i osećaj da se to dobro odradi).
Neko bi rekao da film traje kratko i delimično bih se složio sa tim. Ako mora da postoji neka mana, to je samo trajanje... Obožavam dokumentarce o filmovima, te jednostavno rečeno, voleo bih da smo videli još od ove priče. Sa druge strane, težina filma leži u njegovoj jednostavnosti: ne traži neku dalju dramu gde možda ne postoji, već sasvim dovoljno iznosi šta treba u minutaži koja je odgovarala.
„We Were the Scenery“ čini ono što najbolje što jedan dokumentarac može da uradi: vraća glas ljudima koje smo godinama gledali kao pozadinu. Ovih moćnih, duhovitih, ali i duboko introspektivnih petnaest minuta predstavlja inovativan spoj upečatljivih „Super-8“ arhivskih snimaka, kao i delova iz „Apocalypse Now“ koji predstavljaju dirljiv kolaž sećanja glavnih likova. Ako volite filmove o filmovima, ali i ako želite da saznate kako Kopola jede mango, ovo je film za vas!
Film je prošao vrlo dobro na festivalima. Za sad se našao u takmičarskom programu na sedamnaest međunarodnih festivala. Žiri „Sundance“ festivala mu je podario nagradu za najbolji „non-fiction“ kratki film, dok je na festivalu „Dokufest“ dobio nagradu za najbolji internacionalni dokumentarac.
Opšte je poznato da je teško napraviti zapravo smislen, a kamoli dobar film. Povrh toga, teško je napraviti upečatljiv i valjan dokumentarac, a kamoli kratak dokumentarac; onaj koji u ograničenom trajanju ne samo da treba da uspešno predstavi publici određenu priču kroz upečatljivi autorski filter, već bude i adekvatno angažujući dok nešto poručuje... Imao sam priliku da pogledam baš jedan takav film na ovogodišnjem festivalu kratkog filma, „Drim Short Film Festival“, koji se već 9. put održao u Strugi, Severnoj Makedoniji, a to je jedan jedini „We Were The Scenery“, reditelja Kristofera Redklifa.
Ovaj petnaestominutni dokumentarac osvetljava neobičnu i dirljivu sudbinu dvoje vijetnamskih izbeglica, Hoa Ti Le i Hue Ngujen Če. 1975. godine su pobegli od rata i stigli u izbeglički kamp na Filipinima, gde su, nakon kratkog vremena angažovani kao statisti na snimanju filma Frensisa Forda Kopole, „Apocalypse Now“. Par svedoči publici dokumentarca o njihovom iskustvu na snimanju, na kojem su ipak postali deo rata od kojeg su pobegli...
Holivudske produkcije u inostranstvu su neretko bile žrtve velikih osuda država u kojima su se snimali ti filmovi. Statisti su se uglavnom koristili kao neka vrsta glorifikovanog ukrasa za setove, nalik na dresing za salatu. Takav, „dresing“ za setove je u široj slici praktično nebitan i nepoštovan koliko bi trebalo; jer bez njih ti filmovi ne bi bili ni upola upečatljivi. Tako su i glavni likovi bili preuzeti iz izbegličkog kampa, nije mi ni rečeno gde idu ni šta će tačno da rade: već su ih samo utovarili na bus... Nalik na neku scenu iz filma o Holokaustu, izbačeni su na set i slušali su naređenja, kao u nekom logoru...
Ipak, „We Were The Scenery“ ne osuđuje produkciju filma „Apocalypse Now“, koja je sama po sebi već bila i te kako haotična. Glavni likovi ne traže izvinjenje od Kopole, već jednostavno opisuju svoje iskustvo postojanja na tako velikom setu. Naime, kroz anegdote, koje su često neke čudan miks gorkog i smešnog, se ipak brutalni razotkriva mehanizam otuđenja kroz koji prolaze statisti velike produkcije poput te. Dokumentarac ne pokušava da bude moralna pridika, već jednostavan prikaz životne ironije, ali i složenost istog. Još bitnije, donosi glas onih koji su često nezasluženo zaboravljeni, onih koji su tamo negde u nebitnoj dubini kadra... „We Were The Scenery“ te figure doslovno iz pozadine jasno i glasno diže u prvi plan i poručuje: „Bili smo scenografija, a sada smo pravi pravcati ljudi!“
Iako kraći film, ipak nudi širok dijapazon profesionalnosti onih koji su ga skrojili. Montaža je uredna, a ritam filma precizan. Ne postoji suvišna rečenica, a ni prevelikih pauza koje bi mogle da razvodne intenzitet dešavanja. Zvuk i muzika je neretko korišćena kako bi diskretno podcrtali bitne trenutke, ali ih nikada ne guše (treba imati sluh i osećaj da se to dobro odradi).
Neko bi rekao da film traje kratko i delimično bih se složio sa tim. Ako mora da postoji neka mana, to je samo trajanje... Obožavam dokumentarce o filmovima, te jednostavno rečeno, voleo bih da smo videli još od ove priče. Sa druge strane, težina filma leži u njegovoj jednostavnosti: ne traži neku dalju dramu gde možda ne postoji, već sasvim dovoljno iznosi šta treba u minutaži koja je odgovarala.
„We Were the Scenery“ čini ono što najbolje što jedan dokumentarac može da uradi: vraća glas ljudima koje smo godinama gledali kao pozadinu. Ovih moćnih, duhovitih, ali i duboko introspektivnih petnaest minuta predstavlja inovativan spoj upečatljivih „Super-8“ arhivskih snimaka, kao i delova iz „Apocalypse Now“ koji predstavljaju dirljiv kolaž sećanja glavnih likova. Ako volite filmove o filmovima, ali i ako želite da saznate kako Kopola jede mango, ovo je film za vas!
Film je prošao vrlo dobro na festivalima. Za sad se našao u takmičarskom programu na sedamnaest međunarodnih festivala. Žiri „Sundance“ festivala mu je podario nagradu za najbolji „non-fiction“ kratki film, dok je na festivalu „Dokufest“ dobio nagradu za najbolji internacionalni dokumentarac.
