„Fiume o morte!“ je film koji mi je već početkom godine zaokupirao pažnju. Ime filma, zvanični plakat, a i vrlo zanimljiv opis radnje su mi nagoveštavali da je ipak u pitanju malo drugačiji dokumentarni film iz regiona. Istorijski dokumentarci su neretko dosadni, makar sama priča bila zanimljiva, ipak većina filma zavisi od same forme sa kojom autori odluče da skroje i predstave narativ. Odgledavši ga prvi put u maju ove godine na „Beldocs“ filmskom festivalu, ostao sam oduševljen i prijatno iznenađen; vrlo brzo mi je upao u top pet ovogodišnjih filmova. Uspeo je da se održi na tom visokom mestu, a uspeo sam i da „obnovim gradivo“ na filmskom festivalu „Scanorama“. Ako vam je nekako promakao, obavezno ga pogledajte, jer se sigurno nećete pokajati!
Jednostavno rečeno, „Fiume o morte!“, kroz inscenirane rekonstrukcije i iskrene dokumentarne digresije, film priziva Gabrijela D’Annunzija: pesnika, dramatičara, novinara, aristokratu i vojnika. Autor Igor Bezinović otkriva ovu manje poznatu priču i kako je D’Annunzijeva performativna politika pokušala da oblikuje novu državu posle Prvog svetskog rata, a pritom je inkubirala rane fašističke impulse.
Za vreme okupacije, D’Annunzio i ekipa su zabeležili preko 10.000 fotografija, te je to Igor i iskoristio. Bezinović skuplja ljude sa ulica kako bi rekreirali raznorazne fotke tog čudnog perioda i tako ih bliže približio publici, ali i dao komentar kako određene tendencije i ideje još uvek postoje, kako se teško iskorenjuju u potpunosti. Reditelj ne prilazi istoriji sa bezbedne distance ekspertskog oka, već uskače u istu sa mikrofonom i skoro pa podmuklim osmehom na licu. Rezultat je bizaran i liči na oživljenu arhivu: delom klasična rekonstrukcija, delom „vox pop“, delom scenski spektakl, ali je u potpunosti uporan u tome da bude stislki uredan: što mu ponekad i ne ide u potpunosti u korist...
Ljudi koji učestvuju u izvođenju scena nisu pasivni prenosioci informacija, već su koautori. Pritom, oseća se da Bezinović obožava grad Rijeku i samim tim je on i glavni lik. Njegove ulice i njegovi građani, kao i česte ekstcentričnosti istih stvaraju posebnu atmosferu koja se retko viđa u sličnim dokumentarcima. Gledajući film se oseća prava duša Rijeke!
Gledajući na to da je film i o jednom proto fašisti (Musolini je smatrao da je D’Annunzio savršen primer fašiste), o vrlo ozbiljnoj temi, humor koji iziskuje stvoren stil pripovedanja malo unižava celokupnu bitnost same teme. Za neke gledaoce će opšta razigranost filma delovati kao nešto što više ublažava odgovornost ipak tmurnih dešavanja umesto da ih izoštri. Odnos između satire i ozbiljne dokumentarističke preciznosti je katkad krhk. Povremeno se dešava da je sam humor više zavesa koja štiti gledaoca od nasilja i zaista groznih ideja i načela glavnog lika koji se kriju u jezgru filma.
Svakako, ta nejednačenost donekle ide i u korist celokupnom filmu. Bezinović njome dočarava i to da su istorija, ali i kolektivno sećanje naroda o istoj na sličan način neuredna, haotična, neujednečena, polovična, a i često jednostavno rečeno, netačna. Film je koji nudi tragove, a ne zaključke... Pokazuje kako neki događajoi mogu da se upakuju i prodaju, ali i potpuno zaborave. Bezinović odbija da ponudi konačno rešenje publici i baš je zato film teško zaboraviti.
Moram da pohvalim izuzetno originalno komponovanu muziku.
Điovani Majer i Hrvoje Nikšić su vrlo sposobno i verodostojno u note utkali identitet samog narativa. Iako je dokumentarac vidno više produkcije nego očekivano, definitivno nisam očekivao da će ovaj duo publici pokloniti čitave numere koje teško izlaze iz glave... Ništa drugo se i nije očekivalo od Nikšića, koji je ipak harao na hard rock sceni za vreme Jugoslavije, dok je Điovani saundtreku dao šmeka klasične muzike. Obojica su prethodno radili sa rediteljem, ali im je ovo zasigurno najbolji rad do sada.
Direktor fotografije Gregor Božić je stvorio poseban vizuelan identitet kadrova. Istina je da je film vizuelno lep, ali sam izgled fotografije ide u korak i sa onim što reditelj želi da poruči publici. Dok je Igor pronalazio mesta za precizno rekreiranje fotografija okupacije, Gregor ih je vizuelno iskrojio da izgledaju kao restaurirane i obojene stare fotografije: sve se savršeno uklapa u jedan poseban vizuelni stil.
„Fiume o morte!“ je manje istorijska rekonstrukcija zaista zanimljivih, ali više mračnih događaja. Više je privlačno upakovana demonstracija o tome kako se neke priče mogu ispričati, kako se određene istorijske ličnosti mitologizuju, kako se percepcija istih menja kroz vreme, a i kako građani mogu da povrate narativ praveći teatar od svedočenja. Film traži od publike da opaze mehanizme ubeđivanja (određenih narativa, promenentih ličnosti ili čak političkih pokreta) koji su i dan danas i te kako prisutni. Ovo je 112 minuta vividno skrojenog civilnog eksperimenta koji preispituje perfmorvativno poreklo političke moći: hrabar, katkad haotičan, ali vrlo neophodan film dokumentarac.
„Fiume o morte!“ je film koji mi je već početkom godine zaokupirao pažnju. Ime filma, zvanični plakat, a i vrlo zanimljiv opis radnje su mi nagoveštavali da je ipak u pitanju malo drugačiji dokumentarni film iz regiona. Istorijski dokumentarci su neretko dosadni, makar sama priča bila zanimljiva, ipak većina filma zavisi od same forme sa kojom autori odluče da skroje i predstave narativ. Odgledavši ga prvi put u maju ove godine na „Beldocs“ filmskom festivalu, ostao sam oduševljen i prijatno iznenađen; vrlo brzo mi je upao u top pet ovogodišnjih filmova. Uspeo je da se održi na tom visokom mestu, a uspeo sam i da „obnovim gradivo“ na filmskom festivalu „Scanorama“. Ako vam je nekako promakao, obavezno ga pogledajte, jer se sigurno nećete pokajati!
Jednostavno rečeno, „Fiume o morte!“, kroz inscenirane rekonstrukcije i iskrene dokumentarne digresije, film priziva Gabrijela D’Annunzija: pesnika, dramatičara, novinara, aristokratu i vojnika. Autor Igor Bezinović otkriva ovu manje poznatu priču i kako je D’Annunzijeva performativna politika pokušala da oblikuje novu državu posle Prvog svetskog rata, a pritom je inkubirala rane fašističke impulse.
Za vreme okupacije, D’Annunzio i ekipa su zabeležili preko 10.000 fotografija, te je to Igor i iskoristio. Bezinović skuplja ljude sa ulica kako bi rekreirali raznorazne fotke tog čudnog perioda i tako ih bliže približio publici, ali i dao komentar kako određene tendencije i ideje još uvek postoje, kako se teško iskorenjuju u potpunosti. Reditelj ne prilazi istoriji sa bezbedne distance ekspertskog oka, već uskače u istu sa mikrofonom i skoro pa podmuklim osmehom na licu. Rezultat je bizaran i liči na oživljenu arhivu: delom klasična rekonstrukcija, delom „vox pop“, delom scenski spektakl, ali je u potpunosti uporan u tome da bude stislki uredan: što mu ponekad i ne ide u potpunosti u korist...
Ljudi koji učestvuju u izvođenju scena nisu pasivni prenosioci informacija, već su koautori. Pritom, oseća se da Bezinović obožava grad Rijeku i samim tim je on i glavni lik. Njegove ulice i njegovi građani, kao i česte ekstcentričnosti istih stvaraju posebnu atmosferu koja se retko viđa u sličnim dokumentarcima. Gledajući film se oseća prava duša Rijeke!
Gledajući na to da je film i o jednom proto fašisti (Musolini je smatrao da je D’Annunzio savršen primer fašiste), o vrlo ozbiljnoj temi, humor koji iziskuje stvoren stil pripovedanja malo unižava celokupnu bitnost same teme. Za neke gledaoce će opšta razigranost filma delovati kao nešto što više ublažava odgovornost ipak tmurnih dešavanja umesto da ih izoštri. Odnos između satire i ozbiljne dokumentarističke preciznosti je katkad krhk. Povremeno se dešava da je sam humor više zavesa koja štiti gledaoca od nasilja i zaista groznih ideja i načela glavnog lika koji se kriju u jezgru filma.
Svakako, ta nejednačenost donekle ide i u korist celokupnom filmu. Bezinović njome dočarava i to da su istorija, ali i kolektivno sećanje naroda o istoj na sličan način neuredna, haotična, neujednečena, polovična, a i često jednostavno rečeno, netačna. Film je koji nudi tragove, a ne zaključke... Pokazuje kako neki događajoi mogu da se upakuju i prodaju, ali i potpuno zaborave. Bezinović odbija da ponudi konačno rešenje publici i baš je zato film teško zaboraviti.
Moram da pohvalim izuzetno originalno komponovanu muziku.
Điovani Majer i Hrvoje Nikšić su vrlo sposobno i verodostojno u note utkali identitet samog narativa. Iako je dokumentarac vidno više produkcije nego očekivano, definitivno nisam očekivao da će ovaj duo publici pokloniti čitave numere koje teško izlaze iz glave... Ništa drugo se i nije očekivalo od Nikšića, koji je ipak harao na hard rock sceni za vreme Jugoslavije, dok je Điovani saundtreku dao šmeka klasične muzike. Obojica su prethodno radili sa rediteljem, ali im je ovo zasigurno najbolji rad do sada.
Direktor fotografije Gregor Božić je stvorio poseban vizuelan identitet kadrova. Istina je da je film vizuelno lep, ali sam izgled fotografije ide u korak i sa onim što reditelj želi da poruči publici. Dok je Igor pronalazio mesta za precizno rekreiranje fotografija okupacije, Gregor ih je vizuelno iskrojio da izgledaju kao restaurirane i obojene stare fotografije: sve se savršeno uklapa u jedan poseban vizuelni stil.
„Fiume o morte!“ je manje istorijska rekonstrukcija zaista zanimljivih, ali više mračnih događaja. Više je privlačno upakovana demonstracija o tome kako se neke priče mogu ispričati, kako se određene istorijske ličnosti mitologizuju, kako se percepcija istih menja kroz vreme, a i kako građani mogu da povrate narativ praveći teatar od svedočenja. Film traži od publike da opaze mehanizme ubeđivanja (određenih narativa, promenentih ličnosti ili čak političkih pokreta) koji su i dan danas i te kako prisutni. Ovo je 112 minuta vividno skrojenog civilnog eksperimenta koji preispituje perfmorvativno poreklo političke moći: hrabar, katkad haotičan, ali vrlo neophodan film dokumentarac.
