Jedan od filmova koje sam najviše iščekivao na ovogdišnjem FEST-u. Sama premisa i filmografija reditelja Mladena Đorđevića je bila dovoljna da se baci pogled na ovo ostvarenje. Iako većina domaćih filmova u poslednje vreme ne obećava (ovaj FEST je donekle opovrgnuo taj stav), barem bi ovaj film bio zanimljivo iskustvo, kakav god bio. "Radnička klasa ide u Pakao" je ako išta, malo drugačiji domaći film koji ima svoje probleme, ali je ipak dobro što postoji.
Film je smešten u malom industrijskom gradu u Srbiji čiji stanovnici su pogođeni sa tragičnim fabričkim požarom u kojem je poginulo nekoliko radnika. Porodice preminulih neuspešno godinama protestuju protiv korumpirane i ohole vlasti, sve dok im neočekivani stranac ne pokaže ekstremniji, manje "sveti" način da se bore protiv nepravde.
Premisa je previše zanimljiva za svoje dobro, te je brinulo da li će film uspeti da je ispuni kako valja. Iako se naginjalo ka nekoj validnoj i zadovoljavajućoj kulminaciji, film ipak nije uspeo da dostigne ono što je donekle obećao, a to je nešto grotesktno sa jednom vrlo bitnom porukom. Kao da su autori nekako okolišali da ne odu potpuno u jednu krajnost (u ovom slučaju opravdano i zapravo potrebno), nego vrludaju između više ideja dok na kraju ni jedna nije došla do potpunog ostvarenja. Daleko od toga da je scenario loš, samo se na dramaturškom polju ne ide do kraja, a za film ovakve vrste je to i te kako potrebno. Što se konstrukcije tiče, film se u vuče i oseća se da traje duže. Da je bio malo kraći, sa malim izmenama u scenariju, bio bi bolji. I ovako kako stoji, film ima poruku, ali je ona mogla da bude mnogo veća i ubitačnija.
Ne postoji nužno glavni lik, već je odlučeno da se bave grupnim protagonistima. To je grupa nezadovoljnih radnika i taj izbor je smislen, jer podseća na ruske komunističke filmove u kojima su grupni protagonisti radnici, što se i slaže donekle sa tematikom filma. Svakako, to ume da bude dobro, ako se tako i odradi. Naravno, nisu svi adekvatno razvijeni, jer ih ima previše da bi svako bio kristalno jasan. Iako je grupa protagonista, najviše se ističu Tamara Krcunović i Leon Lučev, kao predstavnici suprotnih polova grupe. Zaista dobro prenose kolektivni bes, tugu i nemoć grupe; oboje su bili glumački savršeni za ove uloge.
Slično protagonistima, antagonisti su isto u vidu grupe. Vlast je kolektivno zla, korumpirana, ohola i pohlepna. Predstavlja sve ono loše u društvu i očigledno su zlo i protivnici glavnih likova. Tu se niko nije preterano istakao, ali je zanimljivo kako su odabrali da ih predstave.
"Radnička klasa ide u Pakao" nije dobar koliko je mogao biti, ali je vredan pažnje publike jer je ipak nešto novo i drugačije od velike većine modernog srpskog filma. Mladen Đorđević nažalost nije išao daleko koliko on to može, ali je za pohvalu što je izgurao izradu ovakvog filma. Preporuka je za sve koje vole i poštuju domaću kinematografiju i film je zasigurno korak dalje ka stvaranju preko potrebnog diverziteta u srpskom filmu.
Jedan od filmova koje sam najviše iščekivao na ovogdišnjem FEST-u. Sama premisa i filmografija reditelja Mladena Đorđevića je bila dovoljna da se baci pogled na ovo ostvarenje. Iako većina domaćih filmova u poslednje vreme ne obećava (ovaj FEST je donekle opovrgnuo taj stav), barem bi ovaj film bio zanimljivo iskustvo, kakav god bio. "Radnička klasa ide u Pakao" je ako išta, malo drugačiji domaći film koji ima svoje probleme, ali je ipak dobro što postoji.
Film je smešten u malom industrijskom gradu u Srbiji čiji stanovnici su pogođeni sa tragičnim fabričkim požarom u kojem je poginulo nekoliko radnika. Porodice preminulih neuspešno godinama protestuju protiv korumpirane i ohole vlasti, sve dok im neočekivani stranac ne pokaže ekstremniji, manje "sveti" način da se bore protiv nepravde.
Premisa je previše zanimljiva za svoje dobro, te je brinulo da li će film uspeti da je ispuni kako valja. Iako se naginjalo ka nekoj validnoj i zadovoljavajućoj kulminaciji, film ipak nije uspeo da dostigne ono što je donekle obećao, a to je nešto grotesktno sa jednom vrlo bitnom porukom. Kao da su autori nekako okolišali da ne odu potpuno u jednu krajnost (u ovom slučaju opravdano i zapravo potrebno), nego vrludaju između više ideja dok na kraju ni jedna nije došla do potpunog ostvarenja. Daleko od toga da je scenario loš, samo se na dramaturškom polju ne ide do kraja, a za film ovakve vrste je to i te kako potrebno. Što se konstrukcije tiče, film se u vuče i oseća se da traje duže. Da je bio malo kraći, sa malim izmenama u scenariju, bio bi bolji. I ovako kako stoji, film ima poruku, ali je ona mogla da bude mnogo veća i ubitačnija.
Ne postoji nužno glavni lik, već je odlučeno da se bave grupnim protagonistima. To je grupa nezadovoljnih radnika i taj izbor je smislen, jer podseća na ruske komunističke filmove u kojima su grupni protagonisti radnici, što se i slaže donekle sa tematikom filma. Svakako, to ume da bude dobro, ako se tako i odradi. Naravno, nisu svi adekvatno razvijeni, jer ih ima previše da bi svako bio kristalno jasan. Iako je grupa protagonista, najviše se ističu Tamara Krcunović i Leon Lučev, kao predstavnici suprotnih polova grupe. Zaista dobro prenose kolektivni bes, tugu i nemoć grupe; oboje su bili glumački savršeni za ove uloge.
Slično protagonistima, antagonisti su isto u vidu grupe. Vlast je kolektivno zla, korumpirana, ohola i pohlepna. Predstavlja sve ono loše u društvu i očigledno su zlo i protivnici glavnih likova. Tu se niko nije preterano istakao, ali je zanimljivo kako su odabrali da ih predstave.
"Radnička klasa ide u Pakao" nije dobar koliko je mogao biti, ali je vredan pažnje publike jer je ipak nešto novo i drugačije od velike većine modernog srpskog filma. Mladen Đorđević nažalost nije išao daleko koliko on to može, ali je za pohvalu što je izgurao izradu ovakvog filma. Preporuka je za sve koje vole i poštuju domaću kinematografiju i film je zasigurno korak dalje ka stvaranju preko potrebnog diverziteta u srpskom filmu.
