Goran Marković je nesumnjivo jedan od najvećih reditelja sa ovih prostora i retka nepo beba koju podržavam! Publici je podario oko dvadeset filmskih ostvarenja i sigurno ste gledali barem jedan njegov film. Dela poput: „Variola Vera“, „Nacionalna klasa“, „Već viđeno“, „Specijalno vaspitanje“ i druga se neretko pominju kada se govori o Markoviću. Iako su ovi filmovi naizgled različiti (po žanru i stilu), svaki svedoči o Markovićevom pogledu na tadašnjicu Jugoslavije; jer koliko god Marković bio dobar filmadžija, možda je čak bolji aktivista i borac za bolja socijalna prava svojih sugrađana, a reklo bi se da tome doprinosi kroz rad na filmu. Koliko god se više govorilo o gorepomenutim filmovima, postoji jedan koji važi za jedan od njegovih potcenjenijih, a taj možda i najbolje svedoči o jednom društvu u rapidnoj dekadenciji (u svakom mogućem smislu), a to je naravno „Tajvanska kanasta“, film koji je nažalost i četrdeset godina kasnije možda relevantniji nego ikada.
Saša Belopoljanski je čovek izgubljen u vremenu i prostoru. Na prvi pogled ima sve što bi jedan dobar i uspešan građanin SFRJ imao: dobro učenu školu (arhitekta), ženu, dvoje dece, ali i proletarijatski duh koji održava! Ako se malo dublje zađe ispod površine, Saša je više nego nesrećan. Zapravo je frustrirani i nezaposleni arhitekta koji provodi dane izgubljen u sećajnima na svoju mladost i burne studentske proteste 1968. godine, a život mu prolazi mimo njega, nalik na nelucidni san. Opterećen nostalgijom i nesposoban da se prilagodi savremenom društvu, bori se s osećajem otuđenosti i razočaranja. Njegova nesposobnost da prihvati stvarnost dovodi ga u stalne sukobe s porodicom, prijateljima i ljudima iz okruženja, dok pokušava da pronađe smisao u svetu koji mu deluje stran i nepravedan... Na korak tom nezadovoljstvu mu naizgled staje posao iz snova: građevinski moguli (mafijaši) mu nude da radi kao arhitekta na izgradnju novog naselja; mesta gde će moći da žive mladi ljudi kakav je on bio na kraju šezdesetih, kada se svet činio boljim i iskrenijim mestom, kada se činilo da je Jugoslavija mesto iz snova... Nažalost, posao iz snova je sve samo ne to...
Može se lako povući paralela između Saše i Jugoslavije. Marković je i sam živeo za vreme studentskih protesta šezdesetih, verovao je u bolje sutra za svoju državu koju je i te kako kulturno obogatio svojim delima, ali kao i svi, sredinom osamdesetih je znao da joj se već uveliko sprema kraj. Može se reći da je „Tajvanska kanasta“ Markovićevo upozorenje ili neka vrsta mračnog uvoda u potpuni raspad svih mračnih i „nevinih“ laži koje su se množile na ovim prostorima u vreme „velelepnog“ uspona SFRJ koji je počivao na pozajmicama i uživanju benifcija i od Istoka i od Zapada.
Kao i Saša, Jugoslavija se tada činila kao mesto izgubljeno u prostoru i vremenu... Desetak godina nakon Titove smrti su bile presudne za SFRJ, svakom godinom se bližila kulminacija suptilne socijalne havarije sa kojom se država borila iza kulisa prividne stabilnosti. Bivši, prošli snovi o slobodi i nekoj novoj, prosvećenoj generaciji su brzo nestajali. Eksperiment zvan socijalizam nije uspeo, kapitalizam je prevagnuo, a kao i obično, većina je ispaštala zbog pohlepe manjine.
Saša je od ideološki vođenog čoveka spao na jedinku koja zavisi od novca, nova realnost vođena kapitalom ga je izjela, a on se ne snalazi u njoj. Jednostavno ne prihvata stvarnost koja ga okružuje, gubi interesovanje za nju. Gubi želju da postoji u stvarnosti u kojoj Rade Seljak, nekada anarhista, radi za državnu bezbednost; u stvarnosti u kojoj u jeku izgradnje i prosperiteta nema posla za arhitektu; u stvarnosti u kojoj se srednjoškolka dosađuje i ne zna šta da radi sama sa sobom na par sati; u stvarnosti gde je biti čovek nedovoljno; u stvarnosti u kojoj je umetnost zanemarena i cenzurisana.
Belopoljanski je klasičan primer neostvarenog identiteta. On još uvek živi u „raju“ za koji se borio u svoje vreme, a život mu se vrti oko neostvarenih umetničkih ambicija i izgubljenog duha mladalačke pobune. Može se reći da je Saša „večiti student“, osoba koja jeste stekla diplomu, ali nije nikada prevazišla studentske navike. Za takve poput njih nema mesta u novoj Jugoslaviji, osim ako ne želi da ispašta za grehe tuđih.
Tajvanska kanasta je varijacija poznate kartaške igre kojom „poslodavci“ ismevaju našeg heroja, ali ga istovremeno i proveravaju da li im može biti žrtveni jarac ako zatreba, samo neki potpis na nekom papiru koji ipak može da košta sve. Tajvanska kanasta ne postoji, slično kao i sam Saša. On veruje u sve što mu se čini kao prilika da promeni nešto, da uvede nešto novo i bolje, lepše. Sašine namere su čiste kao i krajem šezdesetih, ali za neke ljude je to dovoljno da iskoriste za svoje namere koje Saši ipak ni ne padaju na pamet. Kao što veruje u ono što ne postoji i verovatno nikad ni nije, Saša veruje i u tu igru. Možda je jednostavno nekim ljudima takva sudbina, da budu dovoljno naivni da misle da postoji nešto dobro u ovom svetu i da za to daju život.
Boris Komnenić maestralno igra glavnu ulogu. Iako je igrao dosta pamtljivih uloga, ova mu je isgurno najbolja u karijeri. Stvoren je da igra mediokriteta koji ne može da živi sa tim da je mediokritet, frustriranog čoveka koji ipak ne vidi da ima sve što neko može da poželi u to vreme. Ne uspeva da nađe mesto u društvu i da se prilaogi socijalnim, ekonomskim i političkim faktorima koji mu kroje život, a to naravno da dovodi do dekadencije i pada ovog „malog čoveka“. Boris, Saša, je čovek koji ne funkcioniše u učmaloj močvari korupcije i birokratije.
Mora se pohvaliti i odlična originalna muzika Zorana Simjanovića, legendarne glave domaće filmske muzike. Naslovna tema filma je nešto nalik na bluz, što savršeno podcrtava i narativne teme filma. Simjanović je utkao u note Sašinu svakodnevnu srdžbu, jarost i gnev i ostaje kao jedna od njegovih potcenjenijih kompozicija.
„Ako smo pali, bili smo padu skloni“, ovde je noć što se životu opire.“ Ovo su stihovi Branka Miljkovića sa kojima se završava ovaj film, a i ovaj tekst. Ako pasti znači biti vođen nekom svojoj ideologijom i čvrstom verovanju u nešto, onda se pad i nečini toliko lošim. Pasti neretko znači i ustati, jer nakon svake noći se ponovo rađa dan, neko bolje sutra.
Goran Marković je nesumnjivo jedan od najvećih reditelja sa ovih prostora i retka nepo beba koju podržavam! Publici je podario oko dvadeset filmskih ostvarenja i sigurno ste gledali barem jedan njegov film. Dela poput: „Variola Vera“, „Nacionalna klasa“, „Već viđeno“, „Specijalno vaspitanje“ i druga se neretko pominju kada se govori o Markoviću. Iako su ovi filmovi naizgled različiti (po žanru i stilu), svaki svedoči o Markovićevom pogledu na tadašnjicu Jugoslavije; jer koliko god Marković bio dobar filmadžija, možda je čak bolji aktivista i borac za bolja socijalna prava svojih sugrađana, a reklo bi se da tome doprinosi kroz rad na filmu. Koliko god se više govorilo o gorepomenutim filmovima, postoji jedan koji važi za jedan od njegovih potcenjenijih, a taj možda i najbolje svedoči o jednom društvu u rapidnoj dekadenciji (u svakom mogućem smislu), a to je naravno „Tajvanska kanasta“, film koji je nažalost i četrdeset godina kasnije možda relevantniji nego ikada.
Saša Belopoljanski je čovek izgubljen u vremenu i prostoru. Na prvi pogled ima sve što bi jedan dobar i uspešan građanin SFRJ imao: dobro učenu školu (arhitekta), ženu, dvoje dece, ali i proletarijatski duh koji održava! Ako se malo dublje zađe ispod površine, Saša je više nego nesrećan. Zapravo je frustrirani i nezaposleni arhitekta koji provodi dane izgubljen u sećajnima na svoju mladost i burne studentske proteste 1968. godine, a život mu prolazi mimo njega, nalik na nelucidni san. Opterećen nostalgijom i nesposoban da se prilagodi savremenom društvu, bori se s osećajem otuđenosti i razočaranja. Njegova nesposobnost da prihvati stvarnost dovodi ga u stalne sukobe s porodicom, prijateljima i ljudima iz okruženja, dok pokušava da pronađe smisao u svetu koji mu deluje stran i nepravedan... Na korak tom nezadovoljstvu mu naizgled staje posao iz snova: građevinski moguli (mafijaši) mu nude da radi kao arhitekta na izgradnju novog naselja; mesta gde će moći da žive mladi ljudi kakav je on bio na kraju šezdesetih, kada se svet činio boljim i iskrenijim mestom, kada se činilo da je Jugoslavija mesto iz snova... Nažalost, posao iz snova je sve samo ne to...
Može se lako povući paralela između Saše i Jugoslavije. Marković je i sam živeo za vreme studentskih protesta šezdesetih, verovao je u bolje sutra za svoju državu koju je i te kako kulturno obogatio svojim delima, ali kao i svi, sredinom osamdesetih je znao da joj se već uveliko sprema kraj. Može se reći da je „Tajvanska kanasta“ Markovićevo upozorenje ili neka vrsta mračnog uvoda u potpuni raspad svih mračnih i „nevinih“ laži koje su se množile na ovim prostorima u vreme „velelepnog“ uspona SFRJ koji je počivao na pozajmicama i uživanju benifcija i od Istoka i od Zapada.
Kao i Saša, Jugoslavija se tada činila kao mesto izgubljeno u prostoru i vremenu... Desetak godina nakon Titove smrti su bile presudne za SFRJ, svakom godinom se bližila kulminacija suptilne socijalne havarije sa kojom se država borila iza kulisa prividne stabilnosti. Bivši, prošli snovi o slobodi i nekoj novoj, prosvećenoj generaciji su brzo nestajali. Eksperiment zvan socijalizam nije uspeo, kapitalizam je prevagnuo, a kao i obično, većina je ispaštala zbog pohlepe manjine.
Saša je od ideološki vođenog čoveka spao na jedinku koja zavisi od novca, nova realnost vođena kapitalom ga je izjela, a on se ne snalazi u njoj. Jednostavno ne prihvata stvarnost koja ga okružuje, gubi interesovanje za nju. Gubi želju da postoji u stvarnosti u kojoj Rade Seljak, nekada anarhista, radi za državnu bezbednost; u stvarnosti u kojoj u jeku izgradnje i prosperiteta nema posla za arhitektu; u stvarnosti u kojoj se srednjoškolka dosađuje i ne zna šta da radi sama sa sobom na par sati; u stvarnosti gde je biti čovek nedovoljno; u stvarnosti u kojoj je umetnost zanemarena i cenzurisana.
Belopoljanski je klasičan primer neostvarenog identiteta. On još uvek živi u „raju“ za koji se borio u svoje vreme, a život mu se vrti oko neostvarenih umetničkih ambicija i izgubljenog duha mladalačke pobune. Može se reći da je Saša „večiti student“, osoba koja jeste stekla diplomu, ali nije nikada prevazišla studentske navike. Za takve poput njih nema mesta u novoj Jugoslaviji, osim ako ne želi da ispašta za grehe tuđih.
Tajvanska kanasta je varijacija poznate kartaške igre kojom „poslodavci“ ismevaju našeg heroja, ali ga istovremeno i proveravaju da li im može biti žrtveni jarac ako zatreba, samo neki potpis na nekom papiru koji ipak može da košta sve. Tajvanska kanasta ne postoji, slično kao i sam Saša. On veruje u sve što mu se čini kao prilika da promeni nešto, da uvede nešto novo i bolje, lepše. Sašine namere su čiste kao i krajem šezdesetih, ali za neke ljude je to dovoljno da iskoriste za svoje namere koje Saši ipak ni ne padaju na pamet. Kao što veruje u ono što ne postoji i verovatno nikad ni nije, Saša veruje i u tu igru. Možda je jednostavno nekim ljudima takva sudbina, da budu dovoljno naivni da misle da postoji nešto dobro u ovom svetu i da za to daju život.
Boris Komnenić maestralno igra glavnu ulogu. Iako je igrao dosta pamtljivih uloga, ova mu je isgurno najbolja u karijeri. Stvoren je da igra mediokriteta koji ne može da živi sa tim da je mediokritet, frustriranog čoveka koji ipak ne vidi da ima sve što neko može da poželi u to vreme. Ne uspeva da nađe mesto u društvu i da se prilaogi socijalnim, ekonomskim i političkim faktorima koji mu kroje život, a to naravno da dovodi do dekadencije i pada ovog „malog čoveka“. Boris, Saša, je čovek koji ne funkcioniše u učmaloj močvari korupcije i birokratije.
Mora se pohvaliti i odlična originalna muzika Zorana Simjanovića, legendarne glave domaće filmske muzike. Naslovna tema filma je nešto nalik na bluz, što savršeno podcrtava i narativne teme filma. Simjanović je utkao u note Sašinu svakodnevnu srdžbu, jarost i gnev i ostaje kao jedna od njegovih potcenjenijih kompozicija.
„Ako smo pali, bili smo padu skloni“, ovde je noć što se životu opire.“ Ovo su stihovi Branka Miljkovića sa kojima se završava ovaj film, a i ovaj tekst. Ako pasti znači biti vođen nekom svojoj ideologijom i čvrstom verovanju u nešto, onda se pad i nečini toliko lošim. Pasti neretko znači i ustati, jer nakon svake noći se ponovo rađa dan, neko bolje sutra.
